Empatija je reč koju često čujemo – u medijima, na društvenim mrežama, u svakodnevnim razgovorima. Govorimo o njoj kada želimo da pokažemo razumevanje, saosećanje, podršku. Ali da li zaista razumemo šta empatija podrazumeva? I još važnije – da li znamo kako da je praktikujemo?
U nastavku teksta pokušaćemo da otvorimo ovu temu iz više uglova. Pričaćemo o tome kako se empatija razlikuje od sažaljenja, zašto je važna ne samo u ličnim odnosima, već i u poslu, zajednici, i društvu u celini.
Šta empatija zaista znači i zašto je često pogrešno razumemo
Empatija nije isto što i slaganje. Takođe, nije ni sažaljenje. Mnogi ljudi greše misleći da su empatični kada nekome kažu: „Baš mi je žao zbog toga“, a potom nastave svojim putem. Prava empatija podrazumeva iskreno prisustvo, volju da razumemo kako se druga osoba oseća – čak i kada nismo u sličnoj situaciji. To je sposobnost da zamislimo svet iz tuđih cipela, makar na trenutak, i da ne sudimo.
Empatija znači razumeti one koji su oko tebe, zalagati se i pomagati im. Ponekad to znači da samo saslušamo nekoga bez prekidanja. A nekad znači i da konkretnim delima pokažemo podršku – ne zato što imamo obavezu, već zato što želimo da olakšamo drugome.
Zamislite komšinicu koja stoji zbunjena ispred svoje zgrade jer ne zna kome da se obrati zbog problema sa zajedničkim prostorijama ili nejasnoća oko održavanja. Umesto da samo slegnemo ramenima i kažemo: „Eh, svi se mi s tim mučimo“, prava empatija bi bila da joj kažemo: „Znam koliko to može da bude frustrirajuće. Možda ti može pomoći ova stranica – https://domacinzgrade.rs/pitanja-i-odgovori/ – tu ima dosta korisnih informacija koje su pomogle i meni.“
Empatija nije slabost, već alat koji nas povezuje
Mnogi i dalje veruju da je empatija neka vrsta slabosti – nešto zbog čega ćemo biti prevareni, iskorišćeni ili ostaviti pogrešan utisak. Ponekad se ljudi boje da pokažu emocije jer misle da će tako delovati neprofesionalno, naivno ili ranjivo. Ali empatija nije isto što i popustljivost.
Ne znači da moramo da se slažemo sa svima, niti da trpimo neprijatnosti bez granica. Upravo suprotno – empatija nam pomaže da bolje razumemo druge, kako bismo znali kako da reagujemo, ne da bismo uvek rekli „da“.
Zamislite poslovni sastanak na kojem se jedan kolega ponaša grubo ili defanzivno. Tipična reakcija je ili da uzvratimo istom merom, ili da se povučemo. Ali empatija traži treći put: da se zapitamo zašto se ta osoba tako ponaša. Možda je pod stresom, možda ima privatni problem, možda se oseća nesigurno.
To ne znači da ćemo opravdavati loše ponašanje, ali razumevanjem dolazimo do bolje komunikacije, a to je osnova svakog funkcionalnog odnosa – bilo poslovnog, prijateljskog ili porodičnog.
Empatija takođe omogućava da izgradimo mostove umesto zidova. U vremenu kada se dijalozi sve više pretvaraju u sukobe mišljenja, i kada se ljudi povlače u sopstvene eho-komore, jedino što nas može povezati jeste sposobnost da slušamo i osećamo. Ne morate uvek imati odgovor, nekada je dovoljno da kažete: „Razumem da ti je teško.“
Empatija nije slabost – to je najjače oružje koje imamo protiv otuđenja.
Gde gubimo empatiju?
Savremeni način života često radi protiv empatije. Užurbanost, tehnologija, stalna izloženost informacijama – sve to nas preplavljuje i umanjuje našu sposobnost da se zaista zaustavimo i obratimo pažnju na druge. Koliko puta ste poslednjih nedelja zaista slušali nekoga, bez prekidanja, gledanja u telefon ili razmišljanja šta ćete vi sledeće reći?
Jedan od problema je i to što nas društvo uči da budemo usmereni na sebe. Promoviše se individualizam, uspeh se meri ličnim postignućima, a empatija se često smatra luksuzom. Nema vremena da se bavimo emocijama drugih – i to je zamka. Jer bez emocija i međusobnog razumevanja, naše društvo postaje samo efikasna, ali hladna mašina.
Društvene mreže su još jedan važan faktor. Iako nam omogućavaju da budemo povezani, paradoksalno, često nas čine manje empatičnima. Online komentari, hejtovanje, površne rasprave – sve to doprinosi dehumanizaciji sagovornika. Kada ne vidite lice osobe s druge strane ekrana, lakše je zanemariti njena osećanja. A kada se takav model ponašanja preslika u stvarni život, empatija gubi tlo pod nogama.
Zato je važno da ne zaboravimo da empatija počinje malim koracima. Nekad je dovoljno da pitate prodavačicu kako joj je prošao dan, da se zahvalite dostavljaču, da se osvrnete na komentar prijatelja i zaista ga čujete. U svakodnevnim interakcijama kriju se prilike za vežbanje onog najvažnijeg – ljudskosti.
Empatija nije rešenje za sve, ali jeste osnova mnogih rešenja. U svetu koji se sve više deli, koji prepoznaje razlike pre nego sličnosti, empatija je ono što nas podseća da smo ipak svi povezani. Da svi ponekad patimo. Da svi tražimo razumevanje. Da svi grešimo. I da svi zaslužujemo šansu da budemo viđeni.
Zato sledeći put kada krenete da reagujete na nečije ponašanje, zaustavite se na trenutak i postavite sebi pitanje koje menja sve: „Kako bih se ja osećao na njegovom mestu?“ Taj jedan trenutak može promeniti tok razgovora, odnosa, dana – a možda čak i života.