Радио Беседа уживо

Актуелно Емисије
Одложено слушање
Архива

Вести

ПОЧЕТНА СТРАНА
» Празник Успенија Пресвете Богородице
» Нови сајт Информативне службе Епархије бачке
» ПРЕДАВАЊЕ У ЗАЈЕДНИЦИ „ЗЕМЉА ЖИВИХ“
» Епископи Иринеј и Исихије на поклоничком путовању светињама на северу Русије
» Петогодишњица од устоличења Митролита кијевског г. Онуфрија
» Празник Преображења Господњег
» РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЋЕ ОТВОРИТИ НОВИ ЦЕНТАР НАМЕЊЕН ЛЕЧЕЊУ ОД БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
» Празник Преображења Господњег
» Промишљања о смислу Успенског поста
» Епископ Исихије на слави храма у Гардиновцима
» Храмовна слава у Госпођинцима
» ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА О СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ
» Слава Библиотеке при Црквеној општини суботичкој
» Алмашки крај: 22 хектара културно-историјске целине
» Манифестација „Богородичини дани“ у Суботици
» Заједничка изјава поглавара хришћанских Цркава у Дамаску
» Утисци са Косова и Метохије из угла младе Италијанке
» Успенски пост
» Украјински расколници напали свештеника и вернике у покушају да преотму храм
» Епископ Доситеј у посети „Земљи живих“ на Ченеју
» Збирка песама Епископа Фотија
» ДУХОВНИ ЖИВОТ И КОМФОР
» Архиепископ охридски г. Јован: Интервју за дневни лист „Политика“
» Прослављена храмовна слава у Обровцу
» Свеноћно бденије у Чуругу
» Нови сајт Информативне службе Епархије бачке
» Нови сајт Информативне службе Епархије бачке
» Гост радија: песникиња из Новог Сада: Сунчица Радуловић Торбица
» Епископ Исихије присуствовао у Крушедолу обележавању годишњице од акције „Олуја“
» Нови сајт Информативне службе Епархије бачке

ДУХОВНИ ЖИВОТ И КОМФОР



Сабрат Сретењског манастира, уредник портала Православие.ru, јеромонах Игњатије (Шестаков), одговара на питања гледалаца и водитеља емисије Разговори са свештеником, телевизијског канала Сојуз, о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици?
 
Ламборгинијем нећеш ући у рај

Човеку је својствено да тежи ка комфору, он се труди да олакша себи живот, да олакша и поједностави свој рад. Али да ли је то за њега корисно у духовном смислу?

Чини ми се да човекова тежња ка комфору делимично изражава његову тежњу ка повратку у рај. Живећи овде, стално осећамо извесну нелагоду. И тежња ка комфору такође сведочи о томе да плачемо за изгубљеним рајем. Није случајно што многи центри удобности, например раскошни хотели, дворци, тржни центри и центри за разоноду носе назив Paradise, односно Рај. Ово је, наизглед, вулгарно, али с друге стране, људи тако несвесно покушавају да се врате у неко рајско место и стање.
Јасно је да, ако се човек буде бавио само стварањем материјалног комфора, то неће имати никакве везе с богоопштењем. Наизглед, овде није очевидан и очигледан грех који нас одваја од Бога. Али, погледајмо неке савремене цивилизације, например нагли пораст комфора на Западу у 20. веку – а сад је то дошло и код нас – или наш комунистички експеримент.

Жеља за изградњом раја на Земљи?

Да. Овај совјетски рај је био у извесној мери аскетски, али је много учињено и за комфор: електрификација у свим крајевима, изградња зградâ у којима је у становима било грејање и топла вода, струја, и све то скоро бесплатно. А сад видимо примере бескрајног комфора који достиже невероватне размере – таквих ствари никад није било међу људима. Истовремено је то често праћено окретањем од Христа, од Бога. То се дешава и на Западу и код нас.
Међутим, апсолутни физички комфор и Бог су неспојиви. Они су као уље и вода, премда бисмо веома желели да их спојимо. Желимо да уђемо у рај ламборгинијем. Желимо да будемо с Богом, а да, притом, живимо некако изузетно лепо, добро и срећно, као што живе некакве звезде Инстаграма: да будемо вечно млади, лепи и успешни. Ова реч „успешни“ данас се стално понавља. Премда се често не објашњава: успешни у чему?
Чак и страх Божји који постоји у нама, православним хришћанима, понекад се претвара у некакав сујеверни страх – у жељу да нам и тамо, у другом свету, буде комфорно. Чини ми се да данас постоји тренд у свакодневном животу православних хришћана: да не излазећи из зоне комфора, као да седимо у кабриолету, будемо с Богом, да будемо причесници божанске Благодати. Међутим, ту постоји врло озбиљан дисонанс, и ми то још увек не схватамо. Још увек нисмо у стању да схватимо суштину и последице оног степена комфора који се обрушио на човечанство, укључујући, ако не пре свега, народе који исповедају Христа.
 
У чему је корен противречности између комфора и духовног живота?

Почећемо од главног. Ми идемо за Господом Исусом Христом, Он је наш Начелник, пример за углед. Али, хајде да погледамо како је Он живео овде, на земљи, да погледамо и окружење у којем је проповедао, у којем је одрастао. Људи су у време Христа живели много скромније. Чак су и најбогатији цареви тада живели скромније него што данас живи неки просечан власник салона аутомобилâ. Али је чак и за тај свет Христос био сиромашан: није имао ни кућу, ни неку имовину, и то није случајно. Постоје друге религије и вероисповести које су у вези са одређеним личностима, и људи – без  обзира на ове личности – виде оваплоћење моралног начела. А ми се угледамо на Христа, на апостоле. Али, они су живели врло скромно, чак и по стандардима ондашњег света. И није случајно то што Господ није дошао у овај свет као богати цар, или као освајач, или као трговац.

Рођен је у јаслама, у врло некомфорним условима...

Да. Дошао је као прогнаник. И у томе је важна основа нашег хришћанског живота. И треба да се угледамо на овај идеал. Не можемо да заборавимо на то. Некадашње генерације хришћана, и код нас у Русији, никад то нису заборављале. Може се рећи да људи нису тежили да премаше извесну границу комфора управо зато што су се руководили Христовим моралним идеалом.
Једном ми се десила следећа ствар. Нека бака је продавала чарапе у метроу. Та бака ми је била симпатична и одлучио сам да купим њен производ. Питам: „Пошто?“ Одговара: „150 рубаља“. А тада је већ 150 рубаља била скоро као сад, врло мало новца. Нисам имао потребне новчанице, па сам јој дао нешто више, а она каже: „Не, нећу да узмем“. Узела је колико је тражила, није хтела да узме више. Чак је рекла: „То је грех“. Разумете? Генерације наших предака су живеле тако да се врло строго односе према томе да стекну неко материјално богатство, уопште нешто материјално. Опрезно су се односили према томе. И полазећи од тога, чак се наша цивилизација развијала посебним путем. То су међусобно повезане ствари.    
Чини ми се да прави хришћанин не може бити претерано богат човек и да се купа у луксузу. Односно, он може de facto, али то нема никакве везе са хришћанством. Човек може бити богат, може имати, рецимо, две куће, и још много свега. Али постоји извесна црта после које се поставља питање: „А да ли си ти уопште хришћанин? Да ли живиш по Јеванђељу ако се купаш у таквој раскоши?“
 
 
Живети у ритму Цркве

А да ли је уопште дозвољено прилагођавати себи принципе хришћанског живота? Уобичајена је ситуација: човек се понекад толико умори да га мрзи да чита јутарње или вечерње правило, жели дуже да одспава или увече да што пре легне у кревет. Да ли треба да приморава себе да се моли? Да ли је то исправно? Јер, постоји пословица: „Невољник није богомољник“. Или, честа ситуација, посебно у току лета, кад многи суботом и недељом одлазе у викендицу: нема храма у близини и људи изостају са недељне службе, иду у храм у граду – за време радних дана и чак на празнике само кад падну у радни дан. Овде се, такође, ради о томе како је нама згодније, комфорније...

Ако је човек уморан и буквално приморава себе да обави молитвено правило, мислим да неће погрешити. Не треба се плашити тога. Ако се мало потрудимо, ако будемо поштовали молитвено правило, то ће нам бити само на корист. Али је притом врло важно унутрашње расположење. Као прво, треба да постоји радост и захвалност Богу. Уопште, било би исправно када бисмо, пробудивши се, започињали дан речима: „Господе, хвала Ти за ову кишу напољу, за ово сунце, за место на којем живим, за посао који имам, за моју родбину“. Врло је важно да је човек захвалан. Захвалност и радост увек треба да буду присутне у нашој молитви, па ће се мењати свет око нас. Чини ми се да је то главно. Али, важно је и молитвено правило. То је исто као и тренинг у спорту: ако редовно тренираш, лакше ти је да тренираш. Понекад се вероватно може нешто скратити, али не тако да пређе у навику. А што се тиче одласка у храм... Јасно је да понекад не можемо да одемо на службу недељом или на празник и да после то на неки начин надокнађујемо, али то такође не сме да постане правило, зато што су недељна Литургија, недеља или празнични дани – посебни дани, то су Божји дани. Црква их није случајно установила, и овај ритам је врло важан за нас. И ако га нарушимо, добро је да то на неки начин надокнадимо. Има људи који су просто узели за правило да иду на Литургију средом или четвртком, али често не оду недељом. Наравно, то је чудно и погрешно с духовне тачке гледишта. Треба да се трудимо да се придржавамо црквене богослужбене струје.
 
Робови испразности

Оче Игњатије, рекли сте да Црква задаје одређени животни ритам. Кад човек тежи комфору, он мења свој животни ритам: обично га убрзава, труди се да све уради брже, да поједностави општење. Да ли је то благотворно?

Мислим да је тежња ка убрзавању и поједностављивању већ ропство у извесној мери. Шта значи тежити комфору? Човек који тежи комфору неминовно тежи богаћењу. Заправо, он почиње мање да служи себи, а више мамону и почиње да поступа по законима који му се намећу и, хтео или не хтео, доспева у таштину. Практично, сви ми живимо у овој таштини и вреви. То се посебно види у градској средини, у Москви. Дођеш у Москву, враћаш се однекуд и просто осећаш да си ујутру устао и да у глави почињу да ти се врте неке куглице. Мораш да трчиш негде, зато што сви некуда трче. А куда сви трче? Сви трче да зарађују новац. Куда још могу да трче у Москви?!
Наравно, има професијâ у којима се људи баве служењем ближњем, где материјални фактор није основа. Али у суштини, већина људи који живе у великом граду, као што је например Москва, заузета је зарађивањем новца. Заправо, зато и долазе овамо. Цела Русија долази у Москву да би овде зарађивала новац и преживела. Створен је такав систем. И људи који желе да се обогате врте се као у зачараном кругу, практично постају робови. Почиње врева и није јасно чему то. Наравно, у томе има нешто болесно. И нажалост, сви смо тиме обузети. Треба чешће да размишљамо о томе како живимо и због чега и чему сва та трка.
Човек некуда жури и каже: „Брже, брже, брже!“ И поставља се питање: „Чујте, а зашто? Који је коначни резултат? Куда трчимо?“ То је, уствари, нека нездрава журба, врева у чистом облику. Брже и више. И човек губи контролу, он више не разуме шта ће му све то. Управо то је замка среброљубља, стицања богатства и комфора. Јер практично, што више новца људи зарађују, тим више троше. А кад дођу на ниво врло богатих људи, практично сви постају робови. Робови трендова, моде, положаја, одређеног начина живота.
Ова луда трка и убрзање рађају тежњу ка средствима за брзо преношење информације. Брже и више. И на крају се не сећаш с ким си јуче причао и о чему, зато што ти је глава препуна огромног броја порука и информација и мозак не може да издржи. Судим по себи. Понекад ме то просто плаши: сећам се да сам после ручка разговарао с неким, и не сећам се о чему. Човек више није у стању да прима овај ритам, мозак се искључује и готово. Али лако је нама – причесницима божанске Благодати, православним хришћанима – да причамо. А можете ли да замислите како је онима који се не причешћују, не исповедају и нису заједничари божанске Благодати? Они чак нису ни свесни тога. Они су као куглице из лутрије „Спортлото“, убачени у центрифугу, па се врте. То је испразност – плата за тежњу ка комфору. Човек тежи комфору и постаје роб испразности, трке, вишка информација.

И сâм човек се неприметно мења изнутра.

Да, човек се мења. У принципу, комфор, као и богатство – они иду раме уз раме – нису безопасна и наивна ствар. Кад човек улази у одређене односе с новцем, са својом каријером, он се мења. И чини ми се да је то главна ствар на коју ђаво хвата човека. Сад нико не каже, бар у Русији: „Ви сте хришћанин, нећемо вас примити на посао“. Чини ми се да тога нема, иако се не зна шта ће бити даље. Таква је ситуација и у Европи, и у Америци. Наравно, суочавамо се с тим да и код нас неки желе да скину извесне хришћанске символе, али нема стварӣ као што су биле у Русији 1918. године, или негде у Мексику, за време револуције, кад су свештеници стрељани.
Како ђаво данас може да зароби човека, да га убаци у свој програм? Управо кроз тежњу ка богатству, ка комфору, ка неким насладама које се свуда проповедају. Сва реклама је усмерена на то, чак и реклама неких невиних ствари: хемијских препарата за кућну употребу, лекова и услугâ. Тако се рекламира сваки вид људске делатности: ево, уради ово и одмах ћеш почети да живиш у рају, бићеш вечно млад и леп, имаћеш власт и могућности. Овом картицом ћу тамо да платим, овде ћу да платим, све ћу да купим, не излазећи из куће. И чини ми се да тежња ка богаћењу и комфору, ка бесконачном одмору и забави упропаштава човека, он је управо спреман да за то добровољно прода душу.

Не можемо да „промовишемо“ Православље исто каo шампон

Да ли дух комфорног живота продире и у православну средину?

Чак не бих рекао да продире, просто живимо у свету у којем ликује дух комфора. Природно, то утиче на нас. По мојим запажањима, за последњих пет-седам година, чак и у сфери православних медија, кад изражавамо став Цркве на неким каналима, у часописима и друштвеним мрежама, испољава се чудан став: немојте мислити да смо ми тако ограничени, у војничкој униформи и у војничким чизмама, не, не и не, ми смо врло симпатични, савремени интелектуалци, а што је главно, ми смо лепи и успешни – ето, такви смо ми православни! Све се то говори под изговором да треба под хитно да изађемо из „гета“.
Међутим, ради се о томе да, као прво, у томе има неке нарочите тежње ка томе да се свидимо овом свету. А као друго, постоји тежња да се примењују модели које овај свет користи за пропаганду, за продају, за маркетинг, рецимо, шампона, а ми тако желимо да промовишемо Православље. Например, да узмемо глумца и да га ставимо на корице православног часописа и испоставља се да је он истовремено на корицама нашег часописа и неке „жуте штампе“. Чини ми се да ту постоји опасност. Наравно, не треба да будемо ни у каквом „гету“, све је то апсолутно јасно, али треба да схватимо, и од тога смо започели разговор, да ће хришћани у овом свету свеједно изгубити. Изгубиће у смислу да не могу да буду неки супер-Рамбо или нека суперлепотица целог живота.
Човеков живот је свеједно трагедија. Да, човек тежи ка срећи, рецимо, ка породичној срећи, али нећемо вечно бити млади, нећемо сви до једнога вечно бити лепи. Не могу сви да иду по летовалиштима и да стављају своје фотографије на друштвене мреже, не може цела земља да оде у ресторан и да фотографише своју храну. То се неће десити, маколико то да желимо. Не могу све добре и симпатичне девојке наћи православне Алене Делоне, разумете? И обрнуто. Па то се неће десити, то се не дешава. Тим пре што лепота није у томе и човек се не воли због тога. И кад почнемо да тежимо ка овом стандарду, ми не схватамо ка чему тежимо. А тежимо ка стандарду рекламних часописа за козметику; у суштини, наше поступке често покрећу неке пи-ар технологије. Али од тога нема користи. Само ћемо секуларизовати свест и то је све.
Људи од нас очекују нешто друго. То не значи да треба да идемо неочешљани и неумивени, то нико не каже. Али не треба да мислимо да се не зна ко смо ако не будемо изгледали као с корица модног часописа. Не желим никога да оптужујем, али нажалост, нешто слично постоји, например, међу православнима који пишу и наступају у јавности. Посебно међу мирјанима, али то постоји и међу свештеницима, и међу монасима. Овде постоји извесна нејасност: у суштини, узимамо клише по којем живи овај свет и који се свима намеће и покушавамо да се свидимо овом свету и да будемо успешни у њему. Међутим, суштина хришћанства није у томе. Не ради се о томе да ископамо земуницу у шуми и да живимо у њој и једемо корење. Јасно је да то не могу сви, а у принципу и не треба. Али, сад је ова тежња према комфору као некакав цунами.
Али раскош и комфоран живот се ни на који начин не могу повезати са стварима као што је, например, рад. А ако се у реклами приказује породица у њој увек има једно или двоје деце. Зашто не шесторо? Рекламирате неку храну, па прикажите велику породицу која је блиска идеалу традиционалне, хришћанске породице.
Данас се све гради на пропаганди греха. И кад почињемо да користимо исте методе то је врло опасно и чини ми се да тако нећемо постићи никакав циљ. То ће бити близу онога што је Господ рекао: не бацајте бисере пред свиње да се не окрену и не згазе вас (уп. Мт 7, 6). Врло је важно да то имамо на уму.

Не с „френдом“, већ с другом

Друштвене мреже су једно од обележја савременог света. Реците ми, молим Вас, да ли општење у друштвеним мрежама има исту вредност као и жива комуникација? И како се уопште односите према друштвеним мрежама?

Мислим да општење у друштвеним мрежама и посредством месинџера и мобилних уређаја не може у потпуности да замени нормално дружење. Чак се често дешава: с неким човеком дуго времена комуницираш преко електронске поште, почињеш да се дружиш, ступаш у пријатељске односе, чак као да сте истомишљеници. А онда сретнеш овог човека и осећаш да немаш о чему да причаш.
Наравно, све ове техничке иновације су у извесној мери корисне, посебно кад помоћу њих превладавамо растојање. Например, ти живећи у својој улици не можеш да се упознаш с човеком који, рецимо, воли Пушкина и преводи га на шпански језик. И упознајеш се с таквим човеком захваљујући мобилним уређајима и интернету, а он живи у Барселони. Наравно, то је корисно. И човек може много тога да уради захваљујући друштвеним мрежама. Имао сам много случајева кад нам је пошло за руком да урадимо нешто добро – у области издаваштва, и у организационом смислу, например, неке изложбе, и у Цркви, разуме се – кад сам се упознао с људима преко друштвених мрежа.    
Међутим, видим у томе и озбиљну опасност, зато што људи – посебно млади и деца који данас почињу да комуницирају у друштвеним мрежама – практично не умеју да комуницирају уживо, нормално. Зато што френда имаш на Фејсбуку – то ти није баш друг, и ако тамо имаш 500 „пријатеља“ то не значи да су сви они стварно твоји пријатељи. Наравно, овде долази до велике замене појмова.
Ово је постало класична слика: људи се окупљају и свако држи свој мобилни. Треба да постоји нека златна средина. Данас не би било сасвим исправно искључити општење на друштвеним мрежама, а то не могу сви: треба одржавати извесне контакте и везе. Али обавезно треба да имамо институцију општења уживо и чини ми се да Црква овде треба да одигра важну улогу. Врло је важно да људи могу да остану после Литургије и да поседе и попричају. Често одлазим у Србију и тамо је то као део богослужења, кад се заврши Литургија, посебно у манастирима. Људи се причесте и обавезно поседе заједно после Литургије. На неким местима ће се чак и увредити ако одмах побегнеш. Таква окупљања се зову „послужење“. Људи пију кафу, мезете, причају. Али главно је, друже се – пола сата, четрдесет минута, сат.
И било би добро да се у манастирима и посебно у градским храмовима пронађе такво место, нека то буде напољу, под надстрешницом, за дружење. Зато што људима недостаје комуникација. Постоји опасност: људи комуницирају на друштвеним мрежама и престају да комуницирају уживо. Чини ми се да је један од наших црквених задатака да развијамо ову способност међусобног општења. И треба то људима да омогућимо, да им дамо кров под којим ће моћи да се друже, посебно млади људи, деца, пубертетлије.
Јеванђеље се такође преноси преко речи, кроз лично општење. Јер Христос није узео и послао свима писма као што се шаљу обавештења свим запосленима да ће сутра бити одржан састанак или да се уводи нешто ново. Да, апостоли су писали посланице, али су свуда ишли и сами. Комуникација је врло важна.
Сећам се, пре неколико година, кад је Живој журнал био врло популаран, дошло је до серије међусобних скандала између прилично познатих православних публициста. Било је потпуно јасно да се то дешава зато што се ови људи просто нису срели и нису попричали.

Односно, друштвене мреже удаљују људе: они већ комуницирају с аватарима, а не међусобно?

Да, посебно кад људи крију своју личност. То уопште није нормално. Пре свега 30 година то би био неки апсолутно немогући начин општења. А постоји и друга ствар. Често се дешава да човек напише, например на Фејсбуку, нешто у љутњи или да погреши, или је био просто превише узбуђен, није спавао, уморан је, можда је попио... И онда се и каје због онога што је написао, али више не може да врати, јер што је написано – написано је. Дешава се да људи уђу у неку богословску дискусију и напричају штошта. А после бране свој став, на известан начин су већ таоци онога што су написали, срамота их је да повуку реч.
Осим тога, друштвене мреже нам постављају стандарде у комуникацији: ово треба да лајкујемо, да покажемо да нам се оно не свиђа. Практично нам намећу како да се понашамо. Да ли знате да сад у новим моделима телефона у режиму камера постоји функција „Храна“ за фотографисање онога што једемо?

Програмирано је у телефону?

Да. Већ је достигло такав врхунац да, например, произвођач Самсунг у камеру убацује функцију фотографисања јела. А откуд то? То је ефекат истих ових друштвених мрежа. Људи воле да сликају храну и стављају слике на друштвеним мрежама. Односно, ако купиш телефон, он ти каже: и ти се тако понашај – фотографиши храну. И већ ти је жао да то не искористиш. А шта је то? Све је заправо почело од друштвених мрежа. Намеће нам се такав модел понашања.    
Друга опасност од општења на друштвеним мрежама је та што се људи навикавају да не одговарају за своје речи. Јер, човек зна ако се не сретне с оним кога је увредио, неће морати да му се извињава. А да би „регулисао“ односе, просто ће му ставити неки лајк или ће обрисати свој пост и све ће бити у реду. Чини ми се да сви треба да имамо на уму одговорност за речи, пре свега они који одговарају за васпитање: и родитељи, и ми свештеници. И треба то да учимо.
И поновићу: треба да се учимо живој комуникацији. У последње време се често срећем с тим да се родитељи жале: одрасла деца која су већ завршила факултете ништа неће да раде и врло је тешко комуницирати с њима. А ради се о томе што су одрасли на таквом општењу и то им већ деформише психу. Тако да је то озбиљан проблем.

Христос нам даје слободу

Оче Игњатије, шта бисте желели да кажете у закључку нашег разговора?

Пре свега, не смемо да заборавимо шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. То звучи уобичајено, али једноставни идеали хришћанства, између осталог, скромност, треба да нам буду најважнији. У комфору, у трци за новцем, нити ћемо побољшати свој живот, нити ћемо постати прави хришћани. Испоставиће се да нисмо ни тамо ни овамо. Заправо, у томе се састоји наша слобода: треба да будемо слободни од свега тога. А слободу нам даје Христос. Он нам је донео управо ову слободу, слободу од овог света. Треба да будемо просто слободни људи, слободни у Христу и у Духу Светом, и тада ћемо разликовати дух овога света, видећемо шта је добро, а шта лоше.
Свима бих хтео да пожелим да сачувамо трезвен ум, да умемо да разликујемо знамења овога века како не бисмо постали робови и како не бисмо обљутавили.
 


Радио Православне Епархије бачке
Змај Јовина 4, Нови Сад 21000
Телефон: +381 21 402 403,
Tел/факс: +381 21 53 98 97
Мобилни телефон: +381 66 888 20 50
info@beseda.rs
www.beseda.rs