Радио Беседа уживо
Тренутно на програму:
Епархија бачка О нама Контакт-редакција Установе Епархије бачке
РТВ СПЦ
Актуелно Емисије
Одложено слушање
Програмска схема Архива Информативна служба
Пријем вести

Беседе свештенства

Аутор:

БЕСЕДА


Архива...
» Протојереј-ставрофор Милош Весин: Беседа у недељу 24. по Духовима
» Епископ мохачки Исихије: Беседа у недељу 14. по Духовима
» Презвитер Вељко Васиљев: Беседа у Недељу 23. по Духовима, 4. 11. 2018.
» Презвитер Горан Димић, беседа у недељу 23. по Духовима у Саборном храму
» Протопрезвитер Боро Видовић: Беседа у двадесетдругу недељу по Духовима
» Беседа Протојереја Владана Симића у недељу двадесетдругу по Духовима у Саборном храму
» Протопрезвитер Предраг М. Толимир: Беседа на презник Свете Петке, 2018. године
» Епископ мохачки Исихије: Беседа на празник Свете Петке, 2018. године
» Беседа протојереја Стојана Билића у двадесетпрву недељу по Духовима у Саборном храму
» Беседа протојереја Мирослава Милића у двадесетпрву недељу по Духовима у Светосавском храму
» Беседа епископа Сергија у двадесетпрву недељу по Духовима у Световазнесењском храму у Чуругу
» Беседа протојереја ставрофора Ђорђа Ђурђева у двадесету недељу по Духовима у Саборном храму
» Беседа протојереја Бранислава Мркића у двадесету недељу по Духовима
» Беседа протојереја Драгољуба Клисарића у двадесету недељу по Духовима
» Беседа Протојереја-ставрофора Миливоја Мијатовa у недељу деветнаесту по Духовима у Саборном храму
» Беседа протонамесника Миодрага Андрића на Малу Госпојину, 22.09.2018.
» Беседа Протојереја Владана Симића у недељу шеснаесту по Духовима у Саборном храму
» Беседа Игумана Рафаила у недељу шеснаесту по Духовима у Светоуспенском храму
» Добри човек у Срба, бесребреник Владета
» Епископ мохачки Исихије: Беседа на Успеније Пресвете Богородице, 2018. године
» Протонамесник Миодраг Андрић: Беседа у Недељу тринаесту по Духовима, 26. 08.2018. године
» Презвитер Александар Игњатов: Беседа на празник Преображења Господњег, 2018. године
» Протопрезвитер - ставрофор Недељко Зубовић: Беседа у Недељу девету по Духовима, 29.07. 2018. године
» Митрополит загребачко-љубаљански Порфирије: Беседа на празник Сабора светог архангела Гаврила, 26. (13.) јула 2018. године
» Протонамесник Миодраг Андрић: Беседа у Недељу осму по Духовима, 22. 07.2018. године
» Презвитер Александар Игњатов: Беседа у Недељу седму по Духовима, 2018. године
» Епископ мохачки Исихије: Беседа у шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/ 8. јула 2018. године
» Протопрезвитер Боро Видовић: Беседа на Видовдан, 2018
» Презвитер Александар Игњатов: Беседа у Недељу другу по Духовима, 2018.године
» Протопрезвитер Жељко Латиновић: Беседа у Недељу Свих Светих , 2018. године

Добри човек у Срба, бесребреник Владета



Много хтео


много започео, и остварио,


час смрти није га


ни прекинуо ни омео!


Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и одталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.


Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може гледати у душе и самих архијереја и душе све њихове верне дечице.


На пример, душу једног од деце он је опслужио проницањем до у сами свилени чвор њезин.


И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога просветилишта.


Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.


Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни паству нами поверену.


Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, већ његов сабеседник, симвиотичар и гарант.


Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару, а један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:


Наш лекар је умро


да, умро је наш брат.


Знамо да се то јутрос догодило,


као што знамо и да око нас


бесни болести рат!


Епископ крушевачки Давид


 


***


ЖИВЕО, СВЕ ВИДЕО, И НИКОГ НИЈЕ ОСУДИО


„Дубоко


у пукотини времена,


код


леденог саћа


чека, кристал даха,


твоје коначно


сведочанство“.


Паул Целан


Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека, у чијој је интелектуалној али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али, у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса, коју је Владета Јеротић целог века неговао.


Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“, поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака, и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је, пре годину дана, са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака.


Као психотерапеут, и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа, постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате, и прихватање рада на факултету, за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина, постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама, и социјалним перипетијама, изазваним кризама у браку.


Као писац и предавач, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се, у немачком језику, назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“, и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година, налазио сам разумевање за поступак, иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности.


Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, баш као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Баш као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“, и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема, Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних.


На концу, желео бих да придодам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу, која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“, рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте, о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији, и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо.


А овим записом, опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали.


Марко Делић,


докторанд Универзитета у Тибингену



Извор: Епархија крушевачка
Радио Православне Епархије бачке
Змај Јовина 4, Нови Сад 21000
Телефон: +381 21 402 403,
Tел/факс: +381 21 53 98 97
Мобилни телефон: +381 66 888 20 50
info@beseda.rs
www.beseda.rs