Радио Беседа уживо
Тренутно на програму:
Епархија бачка О нама Контакт-редакција Установе Епархије бачке
РТВ СПЦ
Актуелно Емисије
Одложено слушање
Програмска схема Архива Информативна служба
Пријем вести

Беседе и предавања Епископа Иринеја

Архива...
» Беседа на постригу у монашки ред на дан славе Светархангелске обитељи у Ковиљу
» Беседа Владике Иринеја при додели ордења на дан градске славе у Саборном храму у Новом Саду
» Говор Владике Иринеја у Студију М на дан градскеславе у Новом Саду 2018. године
» Беседа Владике Иринеја након резања колача у Градској кући на дан градске славе у Новом Саду 2018. године
» Беседа Епископа бачког Иринеја на Ђурђиц 2018. године у Саборном храму у Новом Саду
» Епископ бачки Иринеј у Београду на трибини „Сто годинa Војводине у Србији”
» ВЛАДИКА БАЧКИ Г. ИРИНЕЈ ОТВОРИО НАУЧНОГ СКУПА О СРБИМА У УГАРСКОЈ У МАТИЦИ СРПСКОЈ
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на Успеније Пресвете Богородице, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Преображења Господњег, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник светог пророка Илије - Илиндан, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља - Ивандан, 2018. године
» Eпископ бачки Иринеj: Беседа на Видовдан, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Свете Педесетнице, 27.05.2018.године
» Eпископ бачки Иринеj: Беседа на празник уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, Саборни храм у Новом Саду, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на парастосу жртвама НАТО бомбардовања, 24.03.2018.године
» Eпископ бачки Иринеj: Беседа у Недељу Православља, 2018. године
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Сретења Господњег, 2018. године
» Eпископ бачки Иринеj: Беседа на престони празник Алмашког храма у Новом Саду – Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године
» Епископ Бачки Иринеј: Беседа на празник Светог Саве, 2018. године
» Божићни интервју Епископа бачког Иринеја за ТВ продукцију Епархије бачке
» Епископ Бачки Иринеј: Беседа на Богојављење, 2018. године
» Беседа на празник Обрезања Господа и Спаса нашега Исуса Христа и спомен на Светог Василија Великог,1/14. јануара 2018. године
» Беседа на празник Светог апостола првомученика и архиђакона Стефана у Саборном храму у Новом Саду
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник светог Игнатија Богоносца
» Епископ бачки Иринеј: Предуго лутамо кроз лавиринте идола, опсена и самообмана (I)
» Епископ бачки Иринеј: Предуго лутамо кроз лавиринте идола, опсена и самообмана (II)
» ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ: БЕСЕДА НА ПРАЗНИК СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ ЧУДОТВОРЦА, 19.12.2017.
» „Духовни основи савремене еколошке свести”
» Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Светог великомученика Димитрија, 2017. године

Епископ бачки Иринеј: Предуго лутамо кроз лавиринте идола, опсена и самообмана (II)

Интервју за божићни број „Печата”, дат г. Милораду Вучелићу (II)

Руски патријарх Кирил изјавио је скоро да се „човечанству ближи судњи дан“. Како се успокојити и живети имајући на уму да је реч не о „видовњачком предсказању“ већ о рационалном суду утемељеном не само на геополитичким чињеницама него пре на чињеницама препознатим у простору општег и владајућег моралног суноврата без премца?

Патријархова изјава је била опрезнија и прецизнија него што је то верзија коју су пренели наши медији. Нема ту речи о „судњем дану”. Патријарх заправо указује на умножавање знакова „последњих времена” које Сâм Христос наводи: ратови, глад, помор, земљотреси, страдања, мучење и гоњење хришћана, саблазни, издаја, мржња, лажни пророци, преваранти, безакоња, хлађење љубави међу људима и тако даље (Мат. гл. 24). Све те појаве датирају још од Христовога времена, а како време даље одмиче, све су чешће и жешће. „То се види и голим оком – вели Патријарх – и треба бити слепац, па не видети приближавање грозних тренутака историје о којима у Књизи Откривења говори апостол и јеванђелист Јован Богослов”. Ево како Патријарх надаље конкретизује данашње „издање” антихристовског духа европске – некада хришћанске – културе и цивилизације: „... Расту саблазни којима се искушавају душе наших људи. Током читаве историје људи су се трудили да сакрију своје грехе сматрајући их нечим непристојним и ненормалним, а данас грех није само очевидан него се на најпривлачнији начин демонстрира у биоскопу и позоришту, као и кроз друге форме уметности. Уметност, изворно призвана да култивише, обогаћује и к небу уздиже личност човекову, постаје тег који човеку не допушта да узлети. Немам на уму, наравно, сву уметност... Нажалост, знатан део наше интелигенције понавља пагубну грешку својих претходника који су земљу довели до пагубних револуционарних догађаја...”

Патријархова намера није, међутим, да људе застраши или да им поручи да дигну руке од свега и да пасивно чекају долазак Антихриста. Напротив! Он буди, опомиње, храбри, позива на дело и делање, подсећа на истину о човековом уделу у стварању тока историје: „Данас је време збијања свих здравих снага. Црква, уметност, култура, писци, научници, сви који воле отаџбину, морају данас бити заједно...” Он наглашава да ми „не ратујемо против крви и тела него против поглаварстава, и власти, и господарâ таме овога света, против духова злобе у поднебесју” (Еф. 6, 12). Наглашава нешто још важније: о времену краја историје нико ништа не зна (ср. Мат. 24, 36), „али приближавање или удаљавање тога времена зависи од нас – од Цркве Божје и од свакога човека. Ко живи по истини, ко се бори са грехом, тај је на страни светлости и истине: он својим животом и стваралаштвом – особито ако се ради о јавној личности, способној да утиче на друге – може да закочи клизање читавог човечанства ка бездану краја историје.” Патријарх Кирил, као што видимо, све је пре него дефетиста и кукавица. Он је, напротив, подвижник, војник Христов у најбољем смислу те речи. По светоме старцу Порфирију Кавсокаливиту, довољно је бити за Христа, – бити против Антихриста ту се ћутке подразумева, – али само бити против Антихриста нити је довољно нити је спасоносно. Алфа и Омега свега јесте Христос, а не Антихрист, који себе, узгред буди речено, најчешће представља као алтруисту, хуманисту, носиоца једнакости и слободе, врхунског демократу...

Чини се да је нашем друштву преко потребно јачање свести о неопходности (и делатној снази) заједништва, саборности, саосећања и солидарности, насупрот владајућем устројству система вредности који, под изговором наводне „заштите људских права и слобода“ у напредној глобалној заједници „еманципованих“ људи, последично производи не друштво „самодовољних“ појединаца већ у стварности атомизованих, отуђених, неснађених и бескрајно јадних јединки. И у том погледу систем у којем је „заглављено“ и српско друштво не обећава ништа добро. Како се борити, како преокренути и надвладати ове опасне унутрашње процесе?

Наша држава је, попут многих других, кренула путем који је Чомски дефинисао речима профит изнад свега. Тепајући му, интелектуални заступници, заправо ситни абоненти, тај систем називају либералним капитализмом, а капитализам који се код нас развио заправо је диваљ да дивљији не може бити. У Србији се само неколико стотина заступникâ псеудолибералног капитализма може назвати „самодовољним“ појединцима и „бескрајно јадним јединкама“ о којима говорите. Симболизује их, донекле неправедно, београдски „круг двојке”. То су групице Београђана, Новосађана и још неких, распоређене у невладиним организацијама, медијима и политичким странкама које на волшебан начин понекад пређу цензус. Њих готово сваки Србин зна у главу.

У мањим срединама није нестао осећај заједништва, солидарности, међусобног помагања и у добру и у невољи. Сетимо се данâ натовске агресије на Србију! Свештеници и верници су ми говорили да међу народом влада прави дух солидарности: народ је међу собом делио све што је било потребно. Српски народ није изгубио хришћанске особине. И сâм сам готово непрестано био са народом тих недеља и сведок сам хришћанске љубави која одликује православне Србе.

Сада је ред да државни органи који се боре за економски опоравак Србије предузму праве кораке у просветној, културној, медијској и социјалној сфери. Држава мора да престане да се повлачи из ових области и да их препушта такозваним невладиним организацијама, заправо интересним групама. Држава, исто тако, не сме ни привреду да препусти саморегулативи. Нордијске земље, пре него што су постале државе благостања, пројектовале су систем социјалног капитализма. Понижавајуће је за све – за народ, за власт пототову – ако је истина да наше раднице у фабрикама јужнокорејског гиганта носе пелене. Још је страшнија пракса да послодавци, Срби (?), пред младе жене стављају избор: или посао или трудноћа. Таква пракса поништава суштину бића жене и мајке. Ужас. Немам речи. Само држава може томе стати на пут. Медији су, уместо образовне и васпитне улоге, преузели слуђујућу функцију. У медијима се најбоље манифестује синтагма Чомског профит изнад свега. Наше телевизије, са својим ријалити-програмима, а не народ, јесу место „владајућег моралног суноврата без премца”, који сте помињали.

Актуелни и веома опасни судар око светог града Јерусалима, поред политичког и геополитичког значаја, у фокус светске пажње доводи и симболичку и верску димензију овог сукоба. Помиње се чак и „крсташки рат нове епохе“. Рекло би се да у савременом свету не само да не јењава ниједан антагонизам већ се, без обзира на природу глобалног капиталистичког устројства и диктата профита, значај религијâ и религијског, као и њему припадајућег цивилизацијског аспекта, можда и увећава. У истом „кључу“ може се размишљати и о Православљу у свету и о чињеници да је немогуће разумети појаве и процесе који се догађају у земљама доминантног Православља без повезивања и са овим религијским моментом. Какав је Ваш суд о томе?

Најпре, што се тиче Јерусалима, мора се поштовати чињеница да је то Свети Град за све три велике монотеистичке религије – за јудаизам, за хришћанство и за ислам. Нема ту никаквог „крсташког рата” – из простог разлога што данашњи моћни Запад јесте за рат, али није за крст. То и није најгора варијанта ако се има у виду да крст не може бити алиби за рат, а да рат не може да буде вођен декларативно у име Христа и крста, суштински пак у име провидних, више него приземних, тежњи и циљева. Од пресудне је важности у свему томе чињеница да су одговорни људи у земљама доминантног Православља, како их прикладно назвасте, схватили значај верских идентитета и поставили се као заступници правде за све. Одлична илустрација тога јесте држање Русије у Сирији: она је у једнакој мери стала у заштиту и хришћана и муслимана пред терором „Исламске Државе”.

Када данас амерички председник, обраћајући се глобалној јавности, изјави да су САД победиле у оба светска рата и бациле комунизам на колена („Ми смо нација која је прокопала Панамски канал, победила у оба светска рата, послала човека на Месец и бацила комунизам на колена“), шта се ту може уочити не само као прегрубо поједностављивање већ и као директна обмана?

Мада је ово изјава у стилу својственом актуелном америчком председнику, не ради се о ставу појединца. То је доследна потврда духовне матрице којом се васпитава америчка нација. Врхунац је Фукујамино учење да је амерички неолиберализам најбољи могући друштвени систем и да неће бити ни тежњи за променом. Значи – крај историје. Не верујем да је у Римској Империји постојала толика нарцисоидност. Из тог угла гледајући, није смислено полемисати са оваквим изјавама нити са изјавама политичарâ у начелу, поготову када знамо да се и америчко друштво суочава са тешкоћама које се замагљују медијским кампањама. На крају крајева, свет више није биполаран него мултиполаран. Манипулација је намењена домаћем тржишту, а не „остатку света”. А кад је већ реч о Месецу и космосу, победи над нацизмом и слому комунизма, има ли ту, поред Американаца, и икаквих Руса? Најзад, у вези са нацизмом и комунизмом, има ли ту бар неког – ма и најмањег – места за Србе, за мали народ са несразмерно великим жртвама?

У овим нашим традиционалним разговорима, према суду читалаца значајним и вредним шире јавне пажње, запажамо да део проблема, ситуација и повода за промишљање и дискусију, из године у годину може бити препознат и као „стари“, раније уочен, унеколико и „расправљен“. Искуство, међутим, говори да се познате невоље овде код нас увек враћају с новим „сјајем“, као да свет, посебно ми Срби у њему, стоји у месту. Да ли је заиста тако, да ли тапкамо у мраку и онда када нам се учини да смо нешто „решили“? Има ли, према Вашем суду, наде да се српске најважније теме бар делимично реше, дакле и промене?

Не тапкамо у мраку. Ако погледамо у не тако давну прошлост, видећемо да је наша Црква очувала нацију расуту у три империје, дала јој полет и смисао. Стално смо на распећу, али постојаним радом на просвећивању народа, учвршћивању истински демократских институција и правне државе, напајањем из ризнице православне духовности, решаваћемо један по један проблем. Не све јер, како рече теолог Јован Мајендорф, „хришћани су помирени са тим да живе у несавршеном свету“.

О нашем националном поразу данас се говори без театралности и некаквог фразерског поетизовања, а често са „спокојним“ убеђењем које би морало да нас узнемири и забрине. Да ли је реч о дефетизму без преседана и колико је у свему утешно то што се истовремено говори о могућем препороду? Између осталог помиње се рад на специјалном програму – Декларацији о опстанку – са подразумевајућом димензијом историјског континуитета који би требало да оствари ова генерација „тако да се не стиди пред потомцима, али и да се не осећа недостојном пред прецима“. Јесмо ли данас и у тим плановима на добром путу? Ако је одговор одречан, како да се усмеримо тамо?

Иако смо доживели и преживели безакоње и силу, која је оружјем и пропагандом намеравала да од нас створи аморфну масу, данас имамо већи степен свенародне освешћености него у готово читавом 20. веку. Дефетизму нема места, поготову нема речи о националном поразу нити о некаквом антрополошком песимизму, како је говорио покојни Никола Милошевић. До јуче многи Срби нису знали ни ко су ни шта су. Освешћивање је било болно, уз жртве и губитке. Зар нам јасан став огромне већине народа о Косову и Метохији не говори да нема места дефетизму? Погледајте Републику Српску: вредан православни народ пробуђене свести и савести! Републику Српску треба да чувамо по сваку цену.

Онолико колико сам упућен, Декларација о опстанку нашег народа може да буде добар пут ако је усмерена на очување идентитета народа – језика, писма, културе – како у околним државама тако и у Србији. Надам се да ће Декларацију пратити одговарајућа законска решења и материјална средства за њено спровођење, како не би остала мртво слово на папиру. Питање националног писма, ћирилице, колико је важно толико је и болно. Дневне новине у Србији махом се штампају латиницом, о натписима фирми да и не говоримо. Ако не буде конкретних мера и одговорности, српски језик ће, пре или после, нестати. А то би био невиђен културни аутогеноцид...

Знајући да наше читаоце и то интересује, бићемо овог пута слободни, надам се не и неодмерени, да Вам упутимо и једно личније питање, свакако мимо строгих претпоставки које подразумева комуникација са саговорником који је архијереј СПЦ. Питање се тиче Вашег мишљења и Ваших избора када је реч о савременом српском, па и светском књижевном стваралаштву, такође и када је реч о филму, ликовном и музичком животу. Не сумњамо да, као интелектуалац широких интересовања и обухватних духовних усмерења, понекад успевате да пратите и наш културни живот ван хоризонта одређеног Вашим високим рангом и Вашом посвећеношћу мисији коју обављате у СПЦ?

Књижевно стваралаштво пратим колико стижем. Често сам у Матици српској, где виђам наше врсне писце, песнике и друге подвижнике културе. Од других пратим, мада недовољно и много мање него некад, текстове грчких и руских стваралаца, ретко кад и понеког са Запада. Што се пак тиче ликовног и музичког живота, ту сам, силом животних прилика и обавеза, још много „тањи”. Филм и спорт су потпуно ван мога домашаја. Ево и једне веселе догодовштине: неки од моје сабраће знају много тога о фудбалу, а ја, који ни у детињству нисам играо фудбал и никад у животу нисам до краја одгледао ниједну утакмицу, налетим, пре неких месец дана, у лифту елитног московског хотела, ни мање ни више него на Марадону! И не само то: он је целивао панагију на мојим прсима и затражио – разуме се, и добио – благослов. Врхунац приче је у томе што ја уопште нисам знао с ким разговарам, а ни име Марадона ми ништа не би говорило пре овога случајног лепог сусрета, када ми је мој пратилац, такође монах, саопштио ко је то био...

Нашим разоговором традиционално обележавамо време које претходи најрадоснијем хришћанском и православном празнику – Божићу. Најважније празничне поруке читамо у Посланици патријарха СПЦ, али – како је овај сусрет на страницама новина и својеврсна привилигија и задовољство, и наше и Печатових читалаца – замолили бисмо Вас и позвали да нам Ви упутите и посебну празничну и животну поруку. Шта бисте нагласили поводом Божића и духа ведрине и радости који овај празник чине тако великим и изузетним?

Хвала Богу, даје нам се прилика, поштовани господине Вучелићу, да и ове године, заједно са вашим цењеним читаоцима, поделимо радост великог празника Христовог Рођења или Божића, како га наш народ од милоште назива. Подсетимо се на то шта о Божићу каже Свети Сава, просветитељ рода нашег, у својој Жичкој беседи: „Човекољубиви Бог, имајући велику милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског Тела Свог просвети род наш.” Ове речи нека буду и моја честитка читаоцима „Печата“.

Мир Божји, Христос се роди!

Извор: Печат
Радио Православне Епархије бачке
Змај Јовина 4, Нови Сад 21000
Телефон: +381 21 402 403,
Tел/факс: +381 21 53 98 97
Мобилни телефон: +381 66 888 20 50
info@beseda.rs
www.beseda.rs