Објављено: Пон, јун 19th, 2017

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој историји Срба

Ево дана који нам је дао Бог: у Архијерејској саборној литургији, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, Светога Вукашина Јасеновачког.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и „свежих“ трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. Тако и Обала војводе Степе, Булевар војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. “Старе Српске Православне Цркве“ (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. године повезани са „шумом“, тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. године, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у „Вијећници“- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као „објект гађан српским гранатама са Требевића“ (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана „Знак питања“ код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у „магазама“, тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревносан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека да Бог, да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само „у овоме знаку ћеш победити“ (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. године, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко „у шуму“!

Свети Вукашин „у шуму“, у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у „партизане“, јер њих тада тамо још није ни било). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, 1946. године, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници („логораши“) Јасеновца. Били су то или јасеновачке „занатлије“ (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године), неки од њих чак учесници признатог „Пробоја“ од 22. априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама „размене“ заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти „Управа Државне Безбедности“ (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и „тринаесто-мајска“ Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и „државотворни“) став био – ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био „природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији“: тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу – као схватању историје – давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву „самокритику“ и такву (сатанску) „историјску свест“.

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац.

Дана 6. маја 1942. године усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима „усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич“, у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и „Градске вијећнице“ (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански (тада је и настала сарајевска тужна песма ‘Ђурђевдан је’ коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му).

Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде „ослободилачке“ армије грубо одбијен. То је после 1945. године била Пешадијска школа и касарна Маршала Тита).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942. године, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, „војно способних“, сада за Јасеновац. Међу њима је – а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата – било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. године прикључен Бановини Хрватској. То „србовање“ ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке „ЈЖ“ и натпис „седам коња или четрдесет војника“, колико, за нужду, може да стане највише у један вагон. Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као „четврта класа“ воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли „на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући „на излет“; али су тада „шибер-врата“ на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и „тамбурајући ногама“, док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо „за Немачку“ као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

„С оне стране Јајца, гајтан трава расте

По њој пасу овце, чувало их момче.

Младо момче плаче, још тужније пјева

Свака туђа земља, туга је голема!“

Ђурђевдан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. „Е, сад пјевајте колико вам је воља!“ Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су „падали“ јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: „Испадај, брзо!“ И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марковдан! Питају: „Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?“. Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): „Пустите га на врата!“. А онда наређује оштро дечаку – „зини!“, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: – „Ово ће вам бити четничка гибира!“ (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз („испадај“) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом Јасеновац). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком (слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација „Тот“. Радна служба Рајха. Чекају Тотовци „свеж транспорт“, јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; „лепо“ чујеш како вода „вришти“ под ногама испод траве. Заточеници („логораши“) раде, док могу, само „гробарске послове“. Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји. „Занатлије“. То је значајан моменат чувеног „Пробоја“, 22. априла 1945. године, о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични „историчари“ говоре о Јасеновцу (и „о ослобођењу-пробоју“). Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату. Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше „комисије“ су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао – као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци, Тотовци, нас постројавају, на великом „зборишту“ испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу „мирно“ („позор“ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли Тотовци и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, „трком“ на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали Тотовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног („Тотовског“) логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто „вежбају“, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, „Тотовски“ логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: „ако икад видиш моје“. Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до „Сајмишта“ на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за „њега“ смо ми „логораши“, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни „савезници“: да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не „устанци“ и „победнички ратови“). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио), године 1945, у земљу тобоже „ослобођену“. А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио све да нам убије душу, да не гледамо своју историју, као што – једући храну из порција у Јасеновцу – нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је „свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!“, те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност жртве Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

На Спасовдан, 2000. године

Вечити црквени календар