Објављено: Сре, апр 5th, 2017

СРПСКО СЛИКАРСТВО ХХ ВЕКА МОДЕРНА ГРАЂАНСКА КУЛТУРА НА СЛИЦИ

 

 

Галерија Матице српске у својој сталној поставци поклања велику пажњу и српским уметницима који су упознајући се са европским трендовима сликарства прве половине ХХ века, пренели колоритност, светлост и реалан живот на своја платна, пред српску публику и критику.

Постепена либерализација друштва, као и последично ширење модерног сликарства конституишу нове типове слике града: јавне и приватне призоре, његово лице и наличје.

Слика града
 Широм европског континента уочавају се динамичне промене друштвене стварности које су водиле социјалним преображајима, ревидирању односа према историјском и историчности уопште, те логичном појављивању слике модерног живота као визуелне самоспознаје епохе. Остављајући траг о трансформацији јавног света, о просторима у којима се класна припадност губила под светлима рефлектора, о феноменима масовних активности, уличног живота и нове слике града, уметност се попут карусела вртела око ових савремених елемената друштва.  Ипак, приликом својих путовања по Европи, српски уметници чешће су фасцинирани знаковношћу историјских остатака аутентичне европске цивилизације, а знатно ређе новим просторима модерног града. Идеализована и романтизована историја изазивала је веће интересовање него стварност коју су, у поређењу са прошлошћу, доживљавали као безначајну и прозаичну.

Давање предности трајању над тренутком говори и о њиховом мирењу са улогом немог посматрача великог града. Фасцинација културом прошлости још један је облик неоромантичарског доживљаја света. Када је реч о српским ведутама, ретка су остварења која сведоче о резиденцијалним градским четвртима, као просторима модерног урбанизма у којима се огледа буржоаски начин живљења. На малобројним представама приватних кућа, ова недвосмислена привилегија елите уочава се најчешће као детаљ у култивисаном исечку природе. Врт се препознаје као истински одраз обиља, трансформисани пејзаж који своје учеснике класно одређује – аутентичан грађански простор. Слика земље тако још једном бива ознака друштвеног статуса и порекла. Представљена у свом новом обличју она је и симболичка ознака промене.

Милосављевићеве ронделе и стазе вршачког парка, баш као и Табаковићеви новосадски или Радовићеви београдски паркови, Шупутова Каменичка башта, сведочанства су о земљи која није напуштена, већ је систематски преобликована и култивисана у складу са европском, грађанском традицијом. То је простор спајања исконског и модерног, генеза слике крајолика, опипљив доказ руралне трансформације и оличење новог друштва насталог на темељима. Ако је за раднике и сељаке природа била синоним тешких послова које у њој обављају, за грађане је она место предаха и одмора. То је слика простора украсног шибља, цвећа и жбуња. Слика земље која је прешла пут од потребе до украса, од мараме до шешира, од гуња до капута, преображена новим мерилима вредности.

Јавни и приватни простори– Прва генерација српских модерниста тражила је потврду своје уметности у „великим наративима“. Став „активне пасивности“, односно прихватање идеје о прећуткивању непожељног, драстично је редуковао њихове тематске преокупације. Не желећи да покажу како залазе у, конвенцијама малограђанског морала, неприхватљиве просторе, уметници избегавају и изостављају хронике о местима јавне забаве и ноћном животу. Промене градског миљеа нудиле су широк репертоар нових тема и мотива: саобраћај, спортска дешавања, излоге и тротоаре, али и просјаке или бескућнике. Улица се успоставља као симбол савременог доба, парадигматско место модерности.
Ова филигранска мрежа референтних симбола градског лица и наличја, употпуњена је и бројним представама приватних простора, пре свега, предметима који их конституишу.

Бројни Челебоновићеви, Табаковићеви или Шупутови ентеријери и њихови детаљи, хронике су амбијената имућнијих људи. Антикни намештај, слике, шах, скулптуре, играчке сурогати су људског присуства.

О епохи прве половине ХХ века, српским уметницима и делима из сталне поставке Галерије Матице српске, за радио Беседу говорила је Ксенија Плећаш