Објављено: Сре, сеп 27th, 2017

Др Богдан Ђаковић: Пуна су нам уста традиције!

 

Др Богдан Ђаковић: Пуна су нам уста традиције!

Аутор Сузана М. Јовановић

Новосадски хор Саборног храма „Свети Георгије“ под управом др Богдана Ђаковића, музиколога и диригента представио се на Фестивалу концертом православног појања и његове савремене уметничке надоградње.

Др Богдан Ђаковић, музиколог и хорски диригент, након што је на прошлом фестивалу одржао научну трибину којом је желео да означи место Мокрањчевог црквеног хорског опуса у односу на савремене тенденције унутар богослужбене и концертне црквене музике водећих помесних Православних Цркава, другог фестивалског дана 52. “Мокрањчевих дана” са својим хором Саборне цркве “Свети Георгије” из Новог Сада приредио је у Мокрању, у цркви Свете Тројице концерт којим, на неки начин, заокружује своја истраживања.

На репертоару су се, том приликом, нашли и руски распеви, примери једногласног појања и вишегласја, али и дела православне и хришћанске богослужбене и концертне духовне музике Џона Тавенера, Ивана Мудија, Тики Зеса и других.

Програм је нешто што српска публика, ако смем да кажем, прати од назад. Ми смо 2004. године на БЕМУС-у певали један сличан програм. Нешто од тих нумера је одатле. С обзиром да се као музиколог бавим истраживањем савремене стваралачке праксе у домену црквене музике онда сам за ову прилику изабрао један сет нумера, које нису технички превише захтевне, али у себи садрже тај појачки материјал, који смо у првом делу програма представили да кажем у некој аутентичној једногласној форми и мислим да је стилски било занимљиво. Важно је, и томе ће, верујем служити и ова радионица, диригентска, која ће први пут бити организована у Неготину, да се, између осталог, прошири репертоар. Са друге стране је пуно неизведених нота српске духовне музике и даље, између два светска рата, Коњовић, Манојловић, Велика Литургија Милоја Милојевића и да не набрајам. Нешто од тога захтева професионалне ансамбле, па као и увек позивам моје колеге, пре свега Радио хора, као најкопетентнији да се ухвати у коштац са нечим што, можда, и није тако ефектно и тако дуго употребљиво на репертоару, као што су на пример Тајчевићева и Христићева дела, наравно не рачунајући Мокрањца, али нешто што наши аутори још увек заслужују. Са аматерским хоровима, ови који певају сваке недеље у цркви због своје љубави према хорском певању и цркви, то и није реално очекивати, али, ево, ми се трудимо и ја се трудим као диригент и онај који бира репертоар да и певачима буде занимљиво, а и да публика чује нешто ново, у контексту традиције и тог увек динамичног односа између старог и новог, каже др Ђаковић.

Хор Саборне цркве „Свети Георгије“ из Новог Сада, иначе, наставља богату традицију српских, бачких и новосадских црквено-певачких друштава, а посебно Катедралног хора.

Хор Саборне цркве „Свети Георгије“ први пут наступа на „Мокрањчевим данима“. Ја сам као музиколог, и критичар хорски, члан жирија бивао више пута и посебно ми је драго, и задовољство, да ове године дођемо на „Мокрањчеве дане“. Поред овог главног концерта певали смо и на две Литургије у манастиру Буково и у цркви Рождества Пресвете Богородице, Мокрањчевој у Неготину, а имамо концерт и у Зајечару. Пуни ангажман за два и по дана. Ја сам овде (у Мокрању, прим.аутора) био више пута као публика и увек сам размишљао шта бисмо могли да изведемо и ово се просто наметнуло. Чини ми се да је било занимљиво, да су људи могли да прате ту нит, коју сам желео, од првих до последњих нумера да поставим, каже др Богдан Ђаковић.

На наше подсећање да овај разговор водимо у Мокрању на извору, у месту где су живели Мокрањчеви преци, по којем је он свом Стојановић придодао друго презиме, др Ђаковић подсећа шта је заправо култура данас.

То је увек величанствена и болна тема. Живимо у времену какво јесте. Све друго је бљештавије, занимљивије од озбиљног, било чега. У то „озбиљно“ спада и Мокрањчево наслеђе. Да подсетим нашу јавност да имамо штампана само његова сабрана дела као комплетног српског композитора, за разлику од Андрића, Црњанског и тако даље, наравно и монографије познатих српских сликара, што сви заиста заслужују. Корнелије Станковић стиже негде до половине свезака у ово време. Дакле, пуна су нам уста традиције и тако даље, а када се то некако материјализује у некој реалној, ево имамо ту Стратегију развоја културе, али – за сада Егзит и Гуча доминирају, и то је разумљиво у овом времену, али мора да буде нека противтежа, да не кажем, да буде права уметност субвенционисана, јер просто, ако хоћемо велику уметност за то требају средства. Скоро је било у медијима оно што је Черчил говорио у вези са одбраном од напада немачких авиона у   Другом светском рату да се култура брани до последњег војника јер ако то нестане, шта нам друго преостаје, истиче др Богдан Ђаковић.

извор: http://eastside.rs

фото: С.М.Јовановић