Радио Беседа уживо
Тренутно на програму:
Епархија бачка О нама Контакт-редакција Установе Епархије бачке
РТВ СПЦ
Актуелно Емисије
Одложено слушање
Програмска схема Архива Информативна служба
Пријем вести

Адађо

Архива...


Аутор емисије:

Јелена Глушица Рођена је 5. новембра 1985. године. Завршила је нижу и средњу музичку школу "Исидор Бајић" као флаутиста у класи проф. Јасне Марковић Вујановић. Дипломирала је музикологију 2010. године на Академији уметности у Новом Саду. Бави се новинарством у области музике од средњошколских дана, као и хорским певањем. Учествовала је на бројним концертима и радионицама у земљи и иностранству.


» Адађо – John Field
» Адађо – НОМУС 2017 – Ави Авитал
» Адађо – Шопен на историјским клавирима
» Адађо – НОМУС 2017 – Фреди Кемпф
» Моцартови савременици – циклус емисија поводом 260 година од рођења салцбуршког композитора
» Адађо – Voces8
» Адађо – Николај Геда
» Адађо – Аида Гарифулина
» Адађо – Шубертове соло песме
» Божићне музичке емисије на радију „Беседи”
» The Clarinotts
» Нурија Ријал
» Меланија Бугариновић
» Адађо – Џорџ Онзлоу
» У сусрет НОМУС-у
» Адађо – Висенте Мартин и Солер
» Адађо – Николаус Арнонкур
» Циклус емисија посвећених Волфгангу Амадеусу Моцарту – у сусрет 260. годишњици композиторовог рођења
» АДАЂО 115: Евгениј Кисин
» АДАЂО 116: Сергеј Дјагиљев

Адађо – НОМУС 2017 – Фреди Кемпф

Емисија је посвећена британском пијанисти Фредију Кемпфу, који се у два наврата представио публици на Новосадским музичким свечаностима 2017. године.

Komunikacija sa orkestrom je vredna truda
Intervju sa pijanistom Fredijem Kempfom

Sa ovogodišnjim rezidencijalnim umetnikom Novosadskih muzičkih svečanosti, birtanskim pijanistom Fredijem Kempfom, razgovorali smo nakon nastupa na Svečanom otvaranju festivala, kada je uz saradnju Vojvođanskog simfonijskog orkestra izveo Betovenov Treći klavirski koncert. Tog dana je u prepodnevnim časovima održao majstorski kurs klavira na novosadskoj Akademiji umetnosti, te smo iskoristili priliku da mu pred drugi nastup, zakazan za četvrto festivalsko veče, postavimo nekoliko pitanja.

Nastupili ste kao solista na otvaranju 37. Novosadskih muzičkih svečanosti. Kako biste opisali Vaše utiske nakon koncerta i saradnju sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom?
- Pre svega, veoma mi se dopala dvorana u kojoj smo nastupili. Podseća me na jednu od najpoznatijih koncertnih dvorana u Londonu u kojoj sam često nastupao i u kojoj zapravo nastupam sledećeg meseca – u pitanju je sedište Kraljevske filharmonije. Zaista je neverovatna sličnost u izgledu i obliku ovih dvorana. Da sam jako umoran i probudim se u ovoj dvorani u Novom Sadu, pomislio bih da sam u Londonu. Zaista sam uživao sarađujući sa orkestrom i dirigentom, bilo je to jedno ugodno iskustvo.

Četvrte festivalske večeri svirate resital. Šta najviše volite da svirate?
- To je teško reći. Kada svirate solo resital, imate svu slobodu, što je zaista velika stvar, ali pored te velike slobode imate i svu pažnju, što znači da vi sami stvarate celokupan zvuk čitavo vreme, a to je veoma zahtevno. Nema prilike za odmor, morate biti stalno skoncentrisani. Kada svirate sa orkestrom, vi ste kao solista samo deo tog ukupnog zvuka i u toj situaciji nemate kompletnu slobodu, pošto se oko svega morate dogovarati sa svima, ali je to isto tako veoma uzbudljivo zato što zbog mnoštva instrumenata imate toliko raznovrsnosti u zvuku. Tu je naravno i kamerna muzika koja predstavlja kombinaciju prethodna dva, ali mislim da je za muzičara najzabavnije da svira kamernu muziku, ali ne toliko za publiku. Mislim da je lepo to što imamo na raspolaganju sve te vrste izvođaštva pred sobom.

Primetila sam da ste u mnogo većoj meri nego drugi pijanisti koje sam do sada videla gledala u pravcu orkestra, kako biste ostvarili kontakt. Činilo se kao da ne gledate uopšte u svoje prste.
- Postoje mnogi delovi u ovom koncertu u kojima sviram u isto vreme sa nekim instrumentom. Vi naravno kao solista možete samo da se fokusirate na svoju deonicu, a instrumentalista iz orkestra će gledati u vaše ruke i trudiće se da svira zajedno sa vama, ali mnogo je lakše ukoliko gledate jedan u drugoga i to vam daje mnogo više slobode. Zvuk se kod klavira dobija lako i brzo – vi samo pritisnete dirku i čuje se ton – dok kod nekih drugih instrumenata, recimo kod kontrabasa, zvuk dolazi pola sekunde nakon što oni povuku gudalo ili kod horne koja ima dugu cev i tu zvuk takođe dolazi kasnije. Dakle, u pitanju je stvar koordinacije. Vi to naravno ne morate da radite, ali za mene je ta komunikacija sa sviračima vredna truda.

Spomenuli ste kamernu muziku. Važno je da svi muzičari sviraju kamernu muziku, naročito pijanisti koje u najvećoj meri doživljavamo kao usamljene umetnike. Vi nastupate sa svojim trijom.
- Ja volim kamernu muziku. Mislim da sam tokom svog pijanističkog obrazovanja malo propustio taj deo, pošto nisam išao u posebnu muzičku školu, te sam svirao ili solo ili sa orkestrom. Mi smo zaista srećni što u Engleskoj imamo mnogo amaterskih i poluprofesionalnih orkestara koji često angažuju mlade soliste. Mislim da je to jedina država u kojoj mladi umetnici imaju priliku da nastupaju sa orkestrima. Kamernu muziku sam počeo da sviram tek kada sam sa 15 godina krenuo na koledž, ali mislim da to nije bilo toliko kasno i zaista sam u tome uživao. Svi mi imamo na umu neku ideju koju želimo da prenesemo, a kamerna muzika te uči kako da svojim telom i izrazom lica saopštiš onom drugom šta želiš da uradiš i to veoma brzo. Za muzičara je to veoma uzbudljivo.

Nedavno ste započeli i dirigentsku karijeru. Šta Vas je navelo na to i šta očekujete u budućnosti u tom domenu?
- Počeo sam time da se bavim sasvim slučajno. Znam da su mnogi dirigenti znali da će to biti još od malih nogu. Endrju Liton, dirigent sa kojim sam sarađivao, rekao mi je da je već sa četiri godine sanjao o tome da postane dirigent. Bojan Suđić mi je takođe rekao da je i on od malena želeo time da se bavi. Ja zapravo nikada nisam imao taj san. Za mene je to bila čista slučajnost – ugovorili smo seriju koncerata tokom kojih je trebalo izvesti sve Betovenove klavirske koncerte i situacija je bila takva da smo morali ili da otkažemo sve ili da ja pristanem da dirigujem. Tada je moj mendžer rekao da bi to bila dobra prilika da probam tako nešto, pa ako mi se svidi mogu da nastavim, a ako ne – nikom ništa. To je bilo pre 7, 8 godina. Poseban deo našeg života kao muzičara jeste taj da mi možemo stalno da učimo – nova dela, nove veštine i to konstantno i tokom čitavog života. Ovo takođe predstavlja taj deo učenja. U određenom smislu, naročito u slučaju Betovenovih koncerata, činilo mi se da sam na taj način mogao da stvorim bolji koncert. Betoven je te koncerte napisao za sebe, on ih je svirao i dirigovao, oni su tako zamišljeni i predstavljani, jedino možda nije Carski. Imao sam sreće da počnem sa Kraljevskom filharmonijom, veoma dobrim orkestrom u kojem su svirali moji dobri prijatelji sa koledža i koje poznajem dvadesetak godina. To nije bilo nešto što sam odjednom počeo da radim sa čitavom grupom neznanaca, nego rezultat razvoja od sviranja uz dirigenta do toga da ja preuzmem vođstvo orkestra. Ponovio sam taj ciklus koncerata sa mnogim drugim orkestrima. Pitali ste me za budućnost? Neću postati dirigent koji je prestao da svira i sada diriguje drugim solistima. To bi me veoma rastužilo. Ja volim da sviram i voleo bih da nastavim da sviram, to je sve.

Da li ste sanjali o nečemu kada ste bili dete? Da li možete da se setite tog trenutka kada ste shvatili da ćete biti pijanista i ništa drugo?
- Kod mene to nikad nije bilo jasno. Imao sam četiri godine kada sam počeo da sviram klavir. Nisam hteo da sviram klavir, hteo da da radim nešto, bilo šta. Prvo čega se sećam jeste da sam hteo da postanem vozač brzih kola. Te godine je jedan britanski vozač osvojio Grand Prix, to mi je bilo tako uzbudljivo i rekao sam sebi da baš to hoću da radim. Sledeće što sam poželeo bilo je da postanem teniser, pošto je Mekinro tada konačno osvojio titulu na Vimbldonu. I to mi je bilo uzbudljivo, pa sam hteo da postanem teniser. Moji roditelji nisu bili povezani ni sa tenisom ni sa trkama; nisu igrali tenis niti su bili članovi nekog teniskog kluba, pa to jednostavno nije bilo moguće za mene. Posle toga sam bio tih neko vreme, sve dok me jednog Božića nisu pitali šta bih želelo kao poklon. Kada su me odveli u prodavnicu, nisam zapravo gledao u stvari nego u cene i pitao roditelje koliko sve to košta. Sećam se da sam u jednom trenutku ugledao jednu kutiju skroz na vrhu i nisam ni znao šta se u njoj nalazi. Roditelji su mi rekli da ću onda samo to dobiti i ništa drugo. Kada sam otvorio kutiju za Božić video sam da je u njoj bila mala električna klavijatura. Nisam znao šta je to, ali majka mi je objasnila gde se koja nota nalazi. Za nedelju dana sam joj rekao da sam naučio sve iz knjižice koja je išla uz klavijaturu i da bih sada hteo nešto drugo pošto mi je to bilo dosadno. Sećam se da im je ona pokazala kako može da odsvira nešto mnogo bolje od onoga što je bilo u toj knjižici i posle toga sam odlučio da želim i ja to da naučim. Tačno se sećam da sam osećao veliku želju da naučim i da postanem bolji, tražio sam časove klavira, ali moji roditelji su mislili da ću zaboraviti na to. Međutim, uvideli su da ni posle mesec dana nisam prestao da tražim i tu je zapravo sve počelo. Posle toga sviranje je bilo samo hobi, to je bilo nešto u čemu sam bio dobar, zapravo bolji od drugih, ali je i pored toga to bila samo jedna dodatna aktivnost. Imao sam tu sreću da sam sa profesionalnim orkestrom svirao već kada sam imao osam godina, bio sam takođe uspešan na takmičenjima, ali mislim da je taj trenutak kada sam rekao sebi da moram odličiti šta ću da radim bio kada sam imao 14 godina. Do tada sam već imao oko trideset koncerata svake godine i problem je bio u tome što sam izostajao iz škole. Razredni starešina je pozvao moje roditelje na razgovor i rekao im da ne bi želelo da ja imam bilo kakve probleme u školi, te da bi najbolje bilo da odmah upišem konzervatorijum. To je bio trenutak kada sam shvatio da bih trebao da se posvetim muzici, pošto je sviranje do tada za mene bilo samo hobi u kojem sam uživao i u kojem i danas uživam.

Održali ste majstorski kurs klavira drugog dana Nomusa na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kakvi su Vam utisci?
- Jedan od pijanista je studirao u Londonu sa nekim koga poznajem. Supruga jednog od mojih najboljih prijatelja je zapravo studirala na ovoj Akademiji. Zaista je svet mali! Svi svakoga znamo i poznajemo prijatelje prijatelja. Sve me je to vratilo u vreme kada sam ja studirao. Osećao sam se čudno što oni sada sviraju za mene, a nije toliko vremena prošlo otkada sam ja nekom svirao. Sećam se kako je to kada svirate nekom, stalo vam je da sve prođe dobro i nervirate se oko najmanje greške. Ja samo želim da im pomognem i ponudim sve ono što sam naučio u proteklih 20, 30 godina. Čuo sam troje veoma dobrih pijanista. Samo se nadam da sam uspeo nekako da im pomognem.
Da li razmišljate o tome da jednog dana postanete profesor klavira?
- Zaista ne znam. Moja interesovanja vezana za pedagogiju počela su naporedo sa sve učestalijim dirigentskim angažmanima. Do tada sam se uvek plašio da govorim u javnosti, ne jedan na jedan, već grupi ljudi na majstorskom kursu i zbog toga sam se plašio da se upustim u pedagogiju. Ukoliko radite sa orkestrom vi morate da se obraćate velikom broju ljudi i kada studirate dirigovanje uče vas kako to da činite. Sad se više ne plašim da držim majstorske kurseve. Podučavanjem bih voleo da prenesem sve ono što sam dobio od svojih profesora, osećam tu odgovornost prenošenja znanja, ali ne znam da li ću se tome u potpunosti posvetiti u budućnosti. Ukoliko iz bilo kakvih razloga budem bio primoran na prestanem da sviram, tada bih se svakako posvetio pedagogiji, ali zaista ne znam da li će se to desiti, samo će vreme to pokazati.

Tečno govorite nekoliko jezika. Odakle potiče ta želja za učenjem stranih jezika i da li nam možete dati neke savete u tom domenu?
- Ja sam odrastao samo uz engleski kao maternji jezik, ali nisam u tome bio toliko dobar kao moji vršnjaci, više mi je išla matematika. Tada je u školama bio u ponudi francuski, pa sam ga učio. Tokom koledža bilo je više veza sa Rusijom, zbog takmičenja i privatnih časova koje sam tamo imao, te sam nekako savladao i ruski jezik. Mislim da je sledeći bio japanski... U jednom trenutku sam shvatio da mogu da naučim jezike, pa sam počeo aktivno da ih učim, a ne samo da ih slučajno ili usput savladavam. Sada mi je to hobi, zabavno mi je i interesantno da to radim. Ukoliko negde boravim tri ili četiri dana, potrudiću se da naučim jezik i da ga koristim, samo zato što u tome uživam.

Kakvi su vam budući planovi nakon Novosadskih muzičkih svečanosti?
- Odmah nakon nastupa u Novom Sadu idem u Beograd gde ću ponoviti resital, a nakon Nomusa imam poprilično dugu turneju sa Moskovskom filharmonijom po Engleskoj i Irskoj. Zatim idem u Sankt Peterburg na festival „Bele noći“, nakon čega se ponovo vraćam u Englesku. Sledeći veliki projekat biće na Novom Zelandu u septembru gde ću dirigovati na devet koncerata tamošnjeg Nacionalnog orkestra.




 Месец дана уочи почетка 37. Новосадских музичких свечаности посвећујемо неколико емисија на нашем радију појединим уметницима који ће ове године наступити. Међу њима је и резиденцијални уметник овогодишњег Номуса необичног порекла – британски пијаниста немачко-јапанског порекла Фреди Кемпф. Он је музичар који ужива док је на концертном подијуму и који проналази велико задовољство у томе да публици приреди незаборавно вече уз клавирску музику. У то ћемо се свакако уверити кроз неколико седмица, а до тада упознајте овог пијанисту на нашим таласима и то путем његових интерпретација дела из опуса Бетовена, Чајковског, Шопена и Рхамањинова.

Радио Православне Епархије бачке
Змај Јовина 4, Нови Сад 21000
Телефон: +381 21 402 403,
Tел/факс: +381 21 53 98 97
Мобилни телефон: +381 66 888 20 50
info@beseda.rs
www.beseda.rs