Објављено: Пет, апр 21st, 2017

ЖЕНСКИ ПРОСТОР У СЛИКАРСТВУ ХХ ВЕКА

 

фотографија слике: Миленко Шербан – Моја жена, 1930. уље на платну

Представљајући сталну поставку Галерије Матице српске, Станислава Јовановић кустос и  сторичар уметности галерије, говорила је о почетку ХХ века и сликарству које се назива „Женски простор“, управо осликавајући жену и њену слику тога времена. Портрети жене било да их представља сликар или сликарка, у српском сликарству заузимају место у затвореном, традицијом одређеном простору и деланостима, без директног контакта са посматрачем.

Представе људи детаљан су путоказ кроз уметничке и друштвене прилике епохе, драгоцена сведочанства и хронике о онима који су их обликовали.

Веза између историјских стандарда, естетских идеала епохе и њихове визуализације наглашено се уочава у теми акта. Друштвене околности мењале су системе репрезентације. Напуштањем класичних идеала, акт, макар привидно, постаје иступање из традиционлних призора.

 Групни портрети, који су у српском сликарству прве половине XX века, као по правилу, посредни или директни аутопортрети у групи, најексплицитније указују на изабрани колективни идентитет и потребу да се о њему остави траг. Визуaлизацијом групе којој жели или мисли да припада, уметник усмерава јавни доживљај сопственог идентитета. Бројне портрете колега и пријатеља, скоро по правилу у необавезним позама и свакодневним ситуацијама, оставља као доказе о личном месту међу културном елитом. Као драгоцена хроника, ови радови бивају детаљан путоказ кроз уметничке прилике епохе и сведочанство о људима који су их обликовали.
О жељеној пројекцији сопственог места у друштву говоре и бројни аутопортрети. Они се могу посматрати двојако, као уметников стварни доживљај себе у друштву, али и као начин на који жели да буде виђен. У мноштву радова издваја се неколико, често преплетених, типова: представа себе-као-сликара, представа себе-изван-сликара и представа без референтних атрибута, те атељеи и аутоцитати као видови посредне саморепрезентације. Првој групи припадали би аутопортрети на којима је уметник представљен испред штафелаја, са палетом или кистом, поред кутије боја или у радном мантилу, у наменски осмишљеној пози која указује на потребу да се аутор поистовети са професијом; другу целину чине радови који наглашено одступају од друштвено канонизованог виђења уметника и сведочанства су поигравања идентитетом; трећем сегменту одговарају аутопортрети који, одсуством костимираности и симбола било које провенијенције, упућују на дијалог са самим собом.